Solak ne radi a prima platu, Novalić je i dalje federalni premijer, Hodžić je i dalje biznismen, a mi možemo „pjevati borbene“

Solak je samo privremeno suspendiran ali redovno prima platu. Novalić nije suspendiran, radi, prima platu i donosi krupne odluke u Federaciji. Skupa sa Hodžićem i ostalima, čija su imena vezana za nabavku 10,5 miliona KM vrijednih spornih kineskih respiratora, obojica su pod istragom.

Niko od njih nije kriv dok se ne dokaže suprotno.

I tako već pet mjeseci.

Zakoni i njihova ljudska prava se poštuju i gledajući iz tog ugla, ko može reći da živimo u društvu koje ne poštuje pravne norme?

Autor: Nermina Šunj – Kušljugić

Neka neko pokuša naći bar jednog zvaničnika u Bosni i Hercegovini koji je pred sudovima u BiH osumnjičen pa čak i optužen za kriminal, korupciju ili ratne zločine, a da mu se krše zakonska prava na slobodu kretanja, ukoliko nije zakonski uhapšen, na slobodu mišljenja, rada, zarade, na razne privilegije, materijalne i nematerijalne.

Presumpcija nevinosti (niko nije kriv dok mu se ne dokaže krivica) temeljno je načelo modenog prava. Tako i treba da bude. I u BiH mora i treba da se poštuje. Međutim, u našoj je državi presumpcija nevinosti postala modus i vivendi i operandi. I nema tog „legaliste“ koji je ovo načelo prekršio. I ako se neko drzne da to učini biva kažnjen.

Nevin sve dok nije osuđen, a kad će, ne zna se

Nađe se tek poneki novinar pa napiše za nekog da je kriminalac iako nije osuđen. I, naravno, što je u skladu sa zakonima, novinar u vrlo kratkom postupku bude kažnjen.

Neka je persona ukrala, pronevjerila ili nesavjesno potrošila pare, neka je ojadila hiljade porodica zbog ugašenih radnih mjesta i neka smo nestrpljivi jer sudski proces traje godinama, neka mu je potvrđena optužnica ali još nije pravosnažno osuđen, persona je slobodan i ugledni građanin ove države i njegova ljudska prava ima da se poštuju.

Novinar koji o tome piše i koristi termine koji sugeriraju krivnju persone, prekršio je pravne i novinarske principe i nema o tome polemike.

Kome se ne dopada ima pravo samo da misli o tome šta hoće.

Ako želi da kaže šta misli mora imati dokaze i argumente a kad ih i ima, ukoliko nije dio pravosudnog sistema, njegovi dokazi nisu relevantni.

Drugačiju bi mi priču pričali u ovoj pravnoj državi da je pravosuđe brže, efikasnije.

Posebnu bi priču pričali i da postoji percepcija o potrebi podnošenja ostavke kao moralnog čina, kada je nekom sumnjom, optužnicom ili slično, kredibilitet persone, bez obzira na ishod istrage, bespovratno narušen.

Međutim, to se kod nas ne događa. Nikada. Čak ni kada je u pitanju osjetljiva materija vazana za ljude, njihovo zdravlje, živote. Čak i ako personu svi „javno pljuju“, optužuju da prima platu iz budžeta i nanosi štetu poreskim obveznicima, odnosno, onima kojima bi taj novac trebalo da koristi.

Ni tada.

Jer zaboga, kako moral kao subjektivna percepcija pojedinca može biti iznad temeljnog načela modernog prava, njenog veličanstva presumpcije nevinosti? I ko ima pravo reći za takvu personu koja univerzalna pravila stavlja iznad ličnog interesa, da nije legalista?

Niko.

I ne samo to, persone se u državi Bosni i Hercegovini s pravom osjećaju sigurnima, zaštićenima, jer ih ovo načelo štiti, žive u sistemu koji to načelo poštuje bezrezervno i mogu nesmetano da rade, zarađuju novac i budu ugledni i čak privilegirani članovi društva.

Dobro, moglo se sve ovo reći i u dvije rečenice: uredu je da se prava i zakoni poštuju i niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno, ali dok se dokaže krivica ili nevinost, primati platu i smijati nam se u lice s TV ekrana, itekakav je moralni prekršaj. Doduše, taj prekršaj je više u domenu psihologije nego prava, i to oblasti o psihološkoj patologiji pojedinaca ali i društva koje takve pojave toleriše.

Megafon.ba